ПРИЧА
О ИНСТРУМЕНТУ
Музика
Хеј, ту сам. Ту сам свуда око тебе, не осврћи се.
Дошао си у концертну дворану да ме пронађеш. Знам да ме осећаш и да желиш
ми се препустиш. Ако затвориш очи, можеш и да ме замислиш.
Погледај позорницу и моју децу у црнобелим оделима.
Сигурно се питаш како их разликујем, како знам шта ко треба да ради. Лепо,
знам. Свако од њих има своју улогу. Они су део мене... они чине моје тело.
Видиш ову групу са твоје леве стране? Има их двадесетак.
У једној руци им је виолина а у другој гудало. Изгледају као мачеваоци. Мом
телу дају облик. Зато и можеш, када затвориш очи да ме видиш. Пробај. Слушај.
Прве виолине су моја кожа. Осећаш како је нежна и мека? Чујеш ли те
високе тонове? Вибрато? Без тог титраја не бих имала сјај. А опет, без других
виолина не бих имала пуноћу. Не љуте се што нису у првом плану.
Ослушни децу са десне стране. Виоле, чела и басови.
Мале и дебеле вене. Теку кроз мене као крв. Чујеш ли те синкопе и пициката?
Моји мишићи имају снагу од њихове хране. И баш због њих звучим округло и
цело. Смешкаш се? Почела сам да добијам облик у твојој машти? Слушај ме даље.
Обрати сада пажњу на децу у средини. То су фаготи, они су кичма. Види само
како су им прсти широко раширени и скакућу по дрвету. Увек се питам одакле
им толика снага. Прави су мушкарци, јаки и не одустају.
Сада ћу ти открити и своје лице. Чини је ова зајапурена
група флаута и кларинета. Непрестано разговарају. Понекад се надвикују у
високим лагама, а понекад шапућу један другом у пианисиму. Често и говоре
у глас о истим ставрима. Флаута ми даје израз. Тон јој је неухватљив. Кларинет
је моја савест. Стално се преиспитује и никад није довољно сигуран, док не
чује срце. Чујеш га како пева? Како одговара глави да ће све бити у реду.
Како воли? Ех, стара добра обоа. Непоправљиви романтик.
Показујем ти своје руке. Јаке су. Ако те стисну здробиће те дубоким
тоновима. А опет, ако те помилују нежно, задрхтаћеш. Такве су ти хорне, са
њима се никад не зна. Умеју да нас загрле топло као мајка или да нас одгурну
као непријатеља.
Чак и ја, коју не видиш, морам да стојим на чврстим ногама. На сву срећу
ту су тромбони ослоњени на тубу, моје највеће дете. Они не дозвољавају да
нас занесеност однесе. Кораци могу да им буду превелики и прегласни, али
крвоток тада запулсира брже. Виолине онда задрхте. На све то улете разбарушена
деца ударачи. Лупају о тимапане и гран касу. А онда се само на тренутак огласи
тријангл и све се заврти. Публика се тада задовољно смешка. Ни ти не можеш
да одолиш. Понели су те. Погледај како ти ноге цупкају у ритму.
Опрости, нисам те упозорила на долазак пиколе од чијег се писка и сама најежим.
Надјачава све око себе. Уме без велике борбе да се избори и са несташним
трубама. Неукротивим дечацима.
Вече одмиче, деца су ознојена и румена.
Овај самотњак што маше рукама наспрам њих, то је мој глас разума. Диригент.
Моје тело уз њега функционише као сат. Једино што мом сату није потребно
навијање већ душа. На тренутке ће бити невина, на тренутке рањива. Зато што
је таква била и душа мог створитеља када се просула по папиру.
EА ја је ево вечерас дарујем теби.
Време је да завршим наступ. Послаћу децу на заслужени
одмор. Шапућем ти речи за крај. Ово што си вечерас доживео је музика.
Ја сам била свуда око тебе.
Музика Класика бр.297
